Zaigralo je.

Zaigralo je. Bez najave, uvertire, baš kao i njena loknasta kosa na vetru dok je prilazila. Zaigralo je samo srce, prkoseći ostatku tela koje je ostalo nepomično. U tom trenutku zaboraviš sve reči. Ukipiš se, ukrutiš, ukalupiš. Umukneš. Instiktivno znaš da ne traje dugo i telo buntovničkog duha odbija da radi bilo šta drugo. Svi oni medicinski aparati poludeli bi da si slučajno prikačen na njih. Otkazivanje bubrega, nepostojanje jetre, pluća na minimalnoj brzini. Samo bi srce pokazalo neprirodan, ubrzan rad. Ono kao simbol sreće i života tuče kao blesavo. Hoće da izbije i bude joj što bliže. Ali telo ne sluša. Jok.

Mi muškarci često verujemo da znamo sve, da smo snažni, sposobni i čvrsti. A onda sretnemo nju. Nju koja učini da se osetimo suprotno svemu u šta smo do tada verovali. Koja izvrne sve naše šablone, ideje i uverenja. Dogodi nam se s vremena na vreme da poludimo za nekom, ali svi mi znamo da postoji samo jedna zbog koje smo trajno oštećeni. I život nam to nekako uredi tako da je sretnemo na kratko, taman onoliko koliko možemo da podnesemo. Iako mislimo da bismo sa njom lako mogli ceo život, nije to baš tako. S razlogom nam se prikazala tek na kratko. Kao recimo ova moja meni. Dva ipo minuta. Stanica. Vetar i kiša. Ona hoda na prstima u belim patikama. Skakuće, pleše, djuska, ko zna šta sve u svojoj glavi. Lepa je i vitka. Ima sve ono što sam i zamišljao da ima. Rodjendan zbog mene. Sebično ili ne, znam da je tako.

A ja? Ja paralizovan, potpuno nemoćan da učinim bilo šta, već zaglavljen u svojoj mašti. Mi smo već na moru. Ljubimo se na plaži. Posmatramo mesečinu iznad nas. Smišljamo imena deci. Svadjamo se i priznajem da je uvek u pravu. Gledam je kako raščupane kose pere zube. Dajem joj poslednji zalogaj voćnog dezerta. Osećam kako mi diše u zagrljaju. E to je njena moć.

Naredni trenutak bolan poput onog kada se dete prvi put odvaja od majke. Neizbežan i jako važan. Trenutak osvešćivanja da ona negde postoji. Produžetak nade koju smo uzeli na lizing. Još jedan uzdah koji je poklonjen njoj. Telo se pomera, sada uprkos mojoj potrebi da ga zaustavim. Oh, kada bih mogao sve da zaustavim. Zar zemlja mora uvek da se okreće!? Mozak mi se kune da ćemo je zaboraviti za nekoliko sati. I ja mu opet verujem. Nekoliko sati kasnije zaboravljam je. Do narednog susreta. Kada ću ponovo ispočetka biti pod anestezijom u njenoj blizini. Opijen suludom idejom da bih mogao da provedem ceo život pored nje. Pa koje srce može da bije toliko jako i ubrzano neki duži vremenski period?

Ipak ona te nauči da muški podneseš to. Svojim osmehom koji ti uputi podigne te. Namami da poveruješ da ćete se opet sresti. Udari čežnju i nametljivo nabaci pitanje da li će i ona o tebi misliti u narednih nekoliko sati. Bezobrazno te namuči. Odgovor nikada ne saznaš. Možda je i tako bolje. Jer nisi valjda lud da izgubiš glavu zbog toga. Ili možda…

Ma nema veze. Ali ako me ikada pitate šta ću pamtiti na kraju ove vožnje koju zovemo život? Pamtiću upravo one momente u kojima je moje srce zaigralo inspirisano njom.

2019-02-06T22:32:22+00:00