IVAN KOSOGOR

Prvi i ako mene pitate najteži korak ka uspehu je prihvatanje odgovornosti za sve što nam se dešava u životu. I pre nego što prevrnete očima, jer ste po ko zna koji put čuli ovu izjavu, koja se još od vremena Markusa Aurelija spominje kao osnovica ili temelj unutrašnjeg čovekovog zadovoljstva, želim da vam ponudim jednu novu prizmu kroz koju možete posmatrati odgovornost. Mnogi odgovornost poistovećuju sa krivicom, ali ja vas ovde ne pozivam da prihvatite krivicu za sve što vam se dogodilo ili događa u životu. To je apsorudno i daleko od one odgovornosti o kojoj mi danas pričamo. Šta više, kada budete pročitali ovu ideju možda ćete zauvek promeniti pogled na sebe i svoj život, što i jeste cilj mog pisanja. Dakle odgovornost nije isto što i krivica, već poziv da preuzmete kontrolu u sopstvenom životu. Ali kako da to učinite? Mi, kao ljudska bića imamo iskrivljenu sliku o našoj sopstvenoj moći. Daleko smo slabiji od medveda, mnogo smo sporiji od tigra ili pume, neuporedivo smo sitniji od slona, a opet sve te životinje smo uspeli da ukrojimo i danas nam neke od njih šetaju u Zoo vrtovima. Naša snaga se ogleda u sposobnosti da se grupišemo i organizujemo, ali to je tema za neki drugi blog. Takođe, mi ne možemo da kontrolišemo vremenske uslove, ne možemo da donosimo odluke umesto drugih ljudi, niti možemo da predvidimo šta će se sutra dogoditi. Dakle, šta to mi možemo da promenimo? Možemo da promenimo način na koji reagujemo na ono što se nama dešava u životu? Da li ste pročitali tekst o ljutnji, ako niste kliknite ovde i obavezno saznajte kako možete prebacivanjem u ulogu posmatrača potpuno izbeći bes i agresiju. Ali danas nećemo biti posmatrači, već ćemo aktivno raditi na tome da ne dozvolimo okolnostima i drugim ljudima da nas kontrolišu. Prvi korak zahteva od nas da budemo disciplinovani, da izgradimo jak karakter, da dobro poznajemo sebe i da uvek budemo fleksibilni i otvoreni za neke neočekivane ishode. Prihvatanje odgovornosti je jedini način da maksimalno iskoristimo naš potencijal. Ukoliko ne prihvatite odgovornost, bićete samo još jedna ’žrtva’ neželjenih okolnosti, a to vas ne stavlja u zavidni položaj.

Drugi korak je da osvestimo naša ograničavajuća uverenja i znam da ste ovo pročitali hiljadu puta do sada, a opet niste uspeli da promenite to kako se osećate, niti ste pronašli sklad sa sobom i svetom oko vas, zar ne? Ali ne brinite se i u ovom delu ću sa vama podeliti revolucionarnu ideju koja će vam zauvek promeniti pogled na negativna uverenja. Da li ste spremni? Vaše ograničavajuće uverenje je ona misao koju delite sa svima stalno i koju ste toliko puta izgovorili, da je više i ne primećujete. Daću vam sopstveni primer kako bi vam bilo jasnije. Kada sam 2015. godine objavio svoju prvu knjigu u celom tom procesu radio sam 90% stvari aspolutno sam. Godine su prolazile, a sve vezano za moje poslove radio sam sam. Ja sam taj koji je pisao tekstove, pravio objave za društvene mreže, pravio sajt, montirao videa, sređivao zvuk. Nakon nekoliko godina stekao sam uverenje da ako želim da uspem, to će biti naporno jer sve moram da radim sam. U avgustu 2019. godine moja supruga i ja smo pokrenuli podcast i zaista bez njenog angažovanja, vere u mene i podrške nisam siguran da li bih i dan danas to radio. Ipak, bilo mi je potrebno više od godinu dana da prestanem da mislim da ja sve i dalje radim sam. Kad god bi me neko pitao kako se osećam i kako ide podcast, ja bih provukao i rečenicu da ’sve radim sam’. I ko zna koliko bih se ja mučio sa tim uverenjem da mi moja supruga Emily nije jednom rekla da nisam sam, da imam i da mogu da računam na nju. To je zaista prvi put posle više od 4 godine da sam uspeo da uočim uverenje koje sam sve vreme izgovarao. Ako nešto puno puta kažete, vaš um bukvalno postane gluv za tu ideju i promiče vam neprimetno svaki put, a ipak ostavlja ogromne posledice. Ja sam trošio ogromnu energiju na žaljenje samog sebe što ja sve u životu moram da radim sam, a to već neko vreme nije bila moja realnost i zato je jako važno da uočite to uverenje koje vam bukvalno crpi energiju. I kao što možete da vidite, to nije nešto što je nemoguće pronaći, šta više možda ste baš pre pet minuta nekome rekli.

Dakle odgovornost nije isto što i krivica, već poziv da preuzmete kontrolu u sopstvenom životu.

I dolazimo do trećeg koraka koji će trajati malo duže od prva dva. Vreme je da krenemo sa samoposmatranjem. Baš kao kada je u pitanju ljutnja, onog trenutka kada se odaljimo i počnemo da posmatramo šta se dešava u nama pred ’oluju’, ta ista oluja potpuno nestaje i gubi snagu. (Pročitajte blog o ljutnji.) U narednih sedam dana potrebno je da posmatrate sva svoja uverenja, svaku misao i sve što govorite, a što nije u skladu sa vama. Želim da sebe zamislite kao sigurnosni sistem kamera koje vas neprestano 24/7/365 posmatraju. Ako vam je lakše možete uz sebe imati svesku ili na nekoj aplikaciji možete voditi evidenciju svega što ste rekli. Vaš cilj je da sprečite misli da neprimetno prolaze kroz vaš um. Možda niste sigurni da je ovo vaš problem i zato imam pitanje za vas. Da li noću pre nego što legnete zamišljate šta ćete sve uraditi čim se probudite, da li obećavate sebi kako ćete sutra biti organizovaniji, bolji? Da li u toku dana donosite odluke kojih se ne pridržavate? Da li osećate trenutke ushićenja koji odlaze u zaborav čim se nešto neočekivano dogodi? Ako imate barem jedno ’da’ onda je vaš sistem samoposmatranja nefunkcionalan, drugim rečima možete imati volje koliko hoćete, možete biti pametni i sposobni, ali ništa nećete postići dok god sami sebe sabotirate. Setite se odgovornosti o kojoj smo pričali malo pre i našeg maksimalnog potencijala.


Na četvrtom koraku mnogi odustanu, a uskoro će vam biti jasno i zašto. Da li ste primetili da je koren reči odustani stani? Ljudi koji odustaju, su oni koji pristaju na to da ostanu tu gde su. Nadam se da vi niste jedan od tih, ali nekada nije ni tako loše odustati. Na primer bilo bi lepo kada bismo odustali od toga da stalno kritikujemo sebe. Kada bih imao priliku da na bilbordu napišem jednu poruku, bio bi to moj poziv svima vama da imate više razumevanja za sebe. Ali da se vratimo na četvrti korak, a on kaže da je potrebno da zaboravite sve što ste do sada naučili. Ako želite da uspete, a do sada vam to nije išlo za rukom, znači da model kojim se sada vodite nije delotvoran i ne daje rezultate. Zato je vaš zadatak da ponovo sve naučite, ali to je jedino moguće ukoliko budete otvoreni da sve zaboravite. I sada ne mislim da stvarno doživite amneziju, ali ako je potrebno da naučite neku novu veštinu, krenite od samog početka. Ne dozvolite egu da vas prevari i kaže vam da vi već to znate, jer očigledno nije tako. Ako između vas i vašeg savršenog života postoji jaz, onda je to znak da nešto niste radili kako treba. Kako Džo Dispenza kaže, mi uglavnom živimo u našoj prošlosti i konstantno vrtimo jedne iste misli koje nas drže u mestu. Ukoliko želimo da promenimo život, moramo krenuti upravo od naših sopstvenih misli.


Peti korak ne zaivisi od vas, on se dešava spontano onog trenutka kada ste odlučili da u svom životu stvorite mesta za neke nove stvari. Zamislite da ste mnogo, mnogo gladni, dok u ruci držite mrvicu hleba. Uplašeni ste da biste mogli da izgubite i to malo hrane, te stežete svoju ruku u pesnicu, kako biste bili sigurni da je nećete ispustiti, izgubiti ili da vam je neko neće ukrasti. Tada se pojavljuje osoba sa parčetom hleba i želi da vam da, ali vi jednostavno ne možete da otvorite šaku jer se plašite da ne ostanete bez svoje mrvice. E upravo tako mi funkcionišemo u životu. Sve dok smo u grču i strahu da ćemo izgubiti ono što imamo, nećemo biti u mogućnosti da dobijemo nešto više. Ja sam se nekoliko puta u životu uverio u to, poslednji put je bilo pred kraj 2020. godine. Od 2018. pravim kurseve za samopouzdanje, kako da napravite svoj online kurs, kako da pokrenete podcast i to su sve stvari koje meni idu od ruke, ali za koje sam osećao da nisu moja velika strast, kao što je to recimo slučaj sa podcastom. Međutim, iz straha kako ću zaraditi novac ja sam i dalje stvarao nove lekcije i novi sadržaj, uprkos unutrašnjem nemiru koji me je umarao, trošio mi energiju i stvarao neverovatni pritisak. Pred kraj 2020. odlučio sam da napravim novi kurs o produktivnosti, ali sam odmah osetio uznemirenost i gušenje. Ne, nisam sumnjao da li mogu da napravim dobar kurs, već sam se pitao šta će uopšte to meni. Tog dana sam otišao u šetnju i kada sam se vratio, ne samo da sam odustao od ideje da napravim taj kurs, već sam iz prodaje povukao sve osim ’Podcast PRO’ kursa. Odlučio sam da sav svoj fokus stavim na snimanje podcasta, do tada sam snimio preko 70 epizoda bez zarađenog dinara, niti sam ja video tu neku veliku mogućnost za tim. Međutim to veče se dogodilo nešto neverovatno, a to je ponuda za prvo sponzorstvo. Ipak to nije sve što me je iznenadilo, od tog dana se broj pratilaca sa 10 popeo na 100+ dnevno i u narednih nedelju dana smo prešli više od 500.000 preslušavanja! Iako je to bio jako turbulentan period za mene, danas sa osmehom mogu da kažem da je vredelo proći i kroz taj osećaj, jer ću ga danas mnogo lakše prepoznati i osloboditi ga se kada dođe.

Ovih pet koraka su dokaz da svako od nas ima mogućnost da kontroliše svoje život. Da li se slažete?

poklon
knjiga

preuzmi svoj primerak

Share on facebook
Share on google
Share on twitter
Share on linkedin

Postani član zajednice i dobićeš neverovatne

beneficije!

da, ti to možeš