Ovo nije blog o internetu, ali da bismo razumeli sebe ne smemo da preskočimo svet u kom živimo. Da bismo razumeli zašto nešto radimo moramo da sagledamo celokupnu sliku i da sebe i svoje okruženje posmatramo kao jedno. Svaka situacija, događaj i trenutak odredili su to kako danas razmišljamo, šta radimo i na koji način. 

Izolovati samo sebe i pokušati na taj način da razumemo greške koje pravimo bilo bi kao da pokušavamo da složimo slagalicu od 100 delova sa samo 50 puzli. 

Mislite da je bezazleno pogledati u telefon na trenutak, ali to je upravo momenat kada smo potpuno promenili svoj fokus. Mislite da ćete se odmoriti ako pustite film ili seriju, ali samo ćete isključiti “svoj mozak” na neko vreme. Distrakcija nije rešenje, a opet to je nešto što nam je toliko dostpuno i atraktivno. Pa koliko puta smo samo upalili Instagram na nekoliko minuta, a sat vrmena kasnije smo i dalje tražili još malo zabave. Uvek je to “još samo jedan…”

I upravo zato ne možemo da verujemo sebi, jer iako znamo da nas to ne vodi nikuda, da to nije rešenje, da ovo nije jedini način da se živi mi i dalje iznova i iznova živimo jedan isti dan po nekoliko godina. 

(Uradio sam test i pogledao u Instagram u trenutku dok pišem ovaj deo bloga, misli su mi na seriji koju sam počeo da gledam pre neki dan.)

U redu, ako ne možemo da verujemo sebi, ako smo osuđeni da živimo u svetu koji je manipulativan i izgleda kao da zna šta mi želimo čak i onda kada ni mi sami to ne znamo, šta je ono što možemo da učinimo? Odakle početi?

Da se razumemo internet nije problem. Način na koji ga većina ljudi koristi jeste. Dakle loše navike, nedisciplina, zavisnost, impulsivnost i sve ono što nam smeta u našem životu su samo posledice nekog nemira koji tinja u nama. Svako od nas vodi borbu u sebi, o kojoj nikome ne priča. Nečija potreba da povredi nekog drugog proazilazi iz bolne rane sa kojom je gotovo nemoguće suočiti se. Svaka loša navika ima svoj izvor. Lenjost je često loše protumačena nesigurnost u sebe, a zavisnost beg od realnosti. Sada kada smo ovako grubo i površinski objasnili ove elemente možemo da ih stavimo u jedan skup: poziv.

Sve ono što nam smeta kod nas je samo poziv da se promenimo. Da konačno učinimo nešto po tom pitanju. Mi ne možemo promeniti lenjost tako što ćemo postati produktivni, iako to logično zvuči. Mi prvo moramo da otkrijemo šta je ono što bi nas pokrenulo. Disciplina se ne stiče donetom odlukom, već delanjem i vremenom. Zavisnost se ne prekida tako što se svečano obavežemo da više nećemo gledati pornografiju (određeni muški deo publike će razumeti koliko je to teško), već tako što ćemo preispitati sebe i pokušati da razumemo zašto smo od samog starta počeli sa tim. 

Mi ne možemo da verujemo sebi, jer smo toliko zauzeti spoljašnjim svetom, da nemamo vremena da oslušnemo onaj unutar nas. Na probleme lepimo flastere i nastavljamo dalje. 

U ovom blogu želeo sam da ukažem na probleme zbog kojih ne možemo da verujemo sebi. Sada kada je slika malo jasnija otvara se mogućnost da počnemo da rešavamo svoj život.

Uskoro nastavak…