Svako od nas se nađe u situaciji kada treba da odluči kakav će čovek biti, da li će napraviti kompromis, da li će da zažmuri na jedno oko, da li će zarad kratkoročnog zadovoljstva pristati na bitku sa samim sobom.

Taj trenutak u kom se preispitujemo, uporedjujemo sa drugima i pronalazimo izgovore za nedoslednost i nesklad u koji ćemo zakoračiti je prilika da se preobrazimo. Da zastanemo i  razmislimo o svemu. Ta jedna sekunda određuje da li ćemo da izrastemo i ojačamo, da naučimo i sazremo, da budemo i postanemo. Ili ćemo se odreći svega onog što možemo biti, zarad emotivnog komfora i iluzije sigurnosti.

Momenat koji nas deli od većnog obećavanja sebi da ćemo sledeći put uraditi drugačije. Jer i sami znamo da nećemo. Nećemo, jer nema nijednog razloga da taj trenutak bude iole drugačiji u budućnosti. I mi to dobro znamo. Svesni smo i cene koju plaćamo, nemira na koji pristajemo i borbe u koju se upuštamo.

Ono što tada najviše boli, nije život koji živimo, već spoznaja da smo mogli više. Čovek se lako navikne na sve, ali teško prihvata ideju da je mogao više. A svako od nas je mogao za nijansu više. Možda za mrvu drugačije, jedan sekund ranije ili kasnije, dve tri grube reči manje, a možda koji zagrljaj više. Sa manje kalkulacija i više poverenja. Setite se da nas ne boli ono što nismo uradili, već to što smo izdali sebe. Što nismo iskoristili naš potencijal, a mogli smo. Možda su nam drugi govorili da nismo ili jesmo, ali svejedno da li smo imali podršku ili ne, mogli smo. Znamo da smo mogli.